Dve ratne priče
Sledeća dva primera iz Drugog svetskog rata možda nisu za Tarantinov film, no nisu zato nimalo manje vredna pažnje softverskih inženjera… a i nas ostalih.
Priča #1
Vazdušne snage Sjedinjenih država su odlučile da svoje najbolje pilote borbenih aviona povuku sa prvih linija fronta i - pošalju ih kući. Novi zadatak u domovini je bio obuka novih pilota. Nemačka strategija je bila drugačija: težila je potpunom borbenom iskorišćenju svakog pojedinca. Tako su 1944. novi nemački piloti “imali u krilima” tek polovinu od tristotinjak sati leta, koliko je pilot alijanse imao prosečno treninga. To je rezultovalo značajno bolji kvalitet i efikasnost vazdušnih snaga Sjedinjenih država. Naravno, trebalo je da prođe izvesno vreme dok ova razlika nije tako dramatično prevagnula na jednu stranu. No, vredelo je.
Priča #2
Početkom rata, alijansa je trpela velike gubitke: tek 10% bombardera je uspevalo da se vrati sa misija. Kako su smatrali da je bombardovanje kritično za ishod rata, zapitali su se kako da smanje ove strahotne gubitke? Očigledno, avion prosto mora da bude bolje zaštićen i ojačan oklopom. Međutim, nije moguće oklopiti ceo avion poput kakvog tenka i očekivati da može da uopšte poleti, a kamoli obavi misiju. Tako su došli na ideju da analiziraju rupe od metaka na avionima koji su se vratili, nadajući se da će uočiti nekakav obrazac. I zaista, svi avioni su imali najviše oštećenja u tri područja: srednji deo trupa aviona, krajevi krila, rep. Odgovor koje delove aviona treba ojačati se nameće sam.
Osim što odgovor nije tačan.
Pre nego što su avioni modifikovani, matematičari su dobili priliku da još jednom provere podatke. Uočili su grešku: oštećenja su analizirana na avionima koji su se vratili! Ta oštećenja, dakle, sigurno ne mogu biti kritična. Ojačanje treba staviti na mesta koja su statistički imali manje rupa: kabina, motor… Avioni sa oštećenjem u tim delovima se nikada nisu vratili. Ovaj nalaz je takođe dramatično promenio tokove rata.