Zabrinutost napretkom

“Dakle, šta je vaša namera?”

Trojica momaka kojima upućeno pitanje su ostali bez reči. Upravo su primili negativnu kritiku za pilot-projekat na kome je firma radila s velikim entuzijazmom i - očekivanjima. Razarajuća kritika nije došla od bilo koga; nema se puno prilika u životu sresti s ljudima čija dela nadmašuju mnoge.

Jedan od momaka je odgovorio:

“Pa, želeli smo da napravimo mašinu koja će znati da crta i slika kao što to ume čovek”.

Muk. Kamera zumira lice njihovog sagovornika. Hayao Miyazaki ne progovara. Njegove reči i dalje odzvanjaju tišinom.

“Duboko verujem da je ovo uvreda za život sam po sebi”.

Zabrinutost

Pretrpani smo hardverom. Zagušeni softverom. Opeterećeni servisima. To sve znamo, pa ipak hrlimo da ga bude više. Pregršt je zapravo nepotrebnih, ispraznih proizvoda, koji nemaju stvarnu vrednost. Ali nije stvar u količini.

Stvar kojom sam zabrinut je:

Težimo da sve što kompjuteri mogu da urade, čega je svakim danom sve više, to i treba da rade.

Plaši me to. Mislim da ne treba. Mašine ne trebaju da rade sve što ljudi znaju da rade. Da preformulišem: ljudima ne treba da mašine rade sve što oni rade.

Jer mi smo ipak samo ljudi. Neophodnost interakcije, spontanosti, nepredvidivosti je u genima našeg bića. Ne smemo to sami sebi oduzeti.

Apokalipsa nije uništenje ljudske rase od strane robota. Naše prepuštanje mašinama to jeste.

Zaboravljena Vizija

Šta smo to zaboravili usput?

Kratak rez. Čovek sa bradicom prikazuje bežični uređaj koji je veličine zgodne da se drži rukama. Ima ekran u boji, reaguje na dodir. Služi za upravljanje domom: od ulaznih vrata do televizora. Meh, ništa posebno… osim što je video iz 1991. godine (a čikica je James Gosling).

Kratak rez. Čovek sa brčićima u odelu, belom košuljom i kravatom elokventno objašnjava novi koncep rešavanja problema mašinskih inženjera. Objašnjava kako do tog momenta da bi rešili problem moramo vrlo precizno da ga napišemo da bi računar uopšte prihvatio kod; ukoliko izostavimo makar i zarez, program neće raditi. Slično, moramo razumeti sve aspekte problema do detalja da bi mogli da kompjuteru predočimo rešenje. Novi sistem, koji se predstavlja na snimku, kreće od druge premise: vizuelnog modelovanja i adaptivnog učenja. Sistem uči u interakciji sa inženjerom i tako dolazi do rešenja. Zvuči kao fantastika? Video je iz 1964. Izvinite me na trenutak, kod mi se ne kompajlira, imam manjak karaktera krajem 2017. godine.

Kratak rez. Šta ovime pokušavam da kažem?

Zaboravili smo ono čemu mašine trebaju da služe.

Mašine trebaju da nam omoguće da mi učinimo svet boljim.

Ne trebaju nam mašine koje će to da rade umesto nas.

Jer mi, ljudi, ne treba da prestanemo da menjamo.