Zašto nisam popularan u društvu

Javno diskutovati o nečemu nije baš šetnja po prolećnoj livadi. Čak i kada prevaziđeš iracionalan strah da ispadneš kompletan idiot, postoji nešto u razmeni mišljenja što mi stvara nelagodu.

Nedorečenost. Ad-hoc diskusija je, možda, u redu kada je grupa manja i prisnija; u većoj grupi postaje neefikasna. Saopštavanje ideje uopšte nije jednostavno - naročito ako je to prvi put da si u prilici da diskutuješ na zadatu temu. Često osećam kako stvari o kojima diskutujemo nisu dovoljno “skuvane” da se plašim da ne postoji opravdanje za bilo koju nestruktuiranu i nepripremljenju diskusiju sa puno učesnika. (Sva sreća pa postoje forme efikasnije diskusije.)

Čemu onda pribegavam? Da budem nepopularan: onaj tamo što stalno nešto, jelte.

U takvim situacijama govorim stvari koje baš i na mislim; provociram sagovornika. Ne da uvredim, već da izazovem. Da izazovem njegove ideje i pokušam da ih gurnem preko granice. Van zone komfora. Jer tamo, van granice, mogu procvetati. Pokušavam da saznam zašto neko misli to što govori. Odakle dolazi sve to.

Nekada to nije baš lepo, ili je na granici da me neko shvati uvredljivo. Moram da poradim na tome. No bar iskreno želim da napredujemo.

Ako ništa drugo, vama je lako: posle diskusije idete kući. Ja ostajem sa svime ovime 😉