Oblac

U se i u svoje kljuse

1 min

Nedavni razgovor sa Kat me je ponukao na razmišljanje o aktivnostima koje firme čine, a namenjene nama “ostalima” koji nismo u radnom odnosu sa dotičnim firmama.

Čini se da na svaku takvu aktivnost, koja je mahom (samo-)promocija, možemo zalepiti nalepnicu “Employeer Branding” i pustiti je u etar, (samo-)zadovoljni; konačno postoji hajp termin da posluži kao izgovor za trivijalnosti.

Da li je reč samo o prostom reklamiranju?

Čini se da je tako. Čini se i da smo OK sa time.

Ako nas privlače trivijalni sadržaji, nismo daleko dogurali.

Poznati princip programiranja, Dependency Inversion Principle, se često izjednačava sa tkzv. holivudskim principom, koji glasi: “Ne zovi nas, mi ćemo pozvati tebe”. Zašto stvari ne bi funkcionisale na sličan način? Ne, ne želim da budem obasipan trivijalnim sadržajima svaki put kada vama to padne na pamet. Da, želim da saznam o vama tek kada se javi potreba. Umete li to?

Pre nego što maca pojede jezik: u redu je da firma emituje sadržaj. Umemo li prepoznati odgovarajući?

Tu bi EB trebalo da pomogne, valjda. Sve aktivnosti koje su zarad brendinga zarad drugih - pa, nisu iskrene.