Samo Skram Srbina Spasava
Da li stanje jednog naroda pravi razliku u tumačenju i primeni metodologija?
(ideja nije moja; nedavno se pojavila u razgovoru, pa sam je zapisao.)
Prvo - mrzim generalizaciju. Ne verujem da je neki narod posebno bolji ili gori. Ne verujem u polarišuće “oni”.
Nad našim življenjem se nadvila višedecenijska hronična i kompleksna trauma, omeđana granicama i izopačenošću državnika. Kao i sa svakom traumom, teško je nositi je i podnositi. Zamagljuje pogled, način razmišljanja, svest; ako se ništa ne preduzima, ne može da nestane sama od sebe.
Da je ovo epizoda serije “Bolji Život”, sada bi usledio komični skeč, olakšanje nakon teških misli. Išao bi nekako ovako. Japanac Yuzuki Ayaka dolazi u srpsko preduzeće; prenaglašeno biva dočekan pečenjem (prase-čvarci-ćevapi kombinacija), rakijom (iz računovodstva, svekar peče odličnu), muzičkim programom (deca iz obližnjeg vrtića pogrešno pevaju himnu Japana), direktorom koji seče crvenu traku pred zaposlenima, veličanjem dostignuća menadžmenta na grafikonima za koje svi znaju da nisu istiniti, i, konačno, crnom, domaćom kafom. Japanac Yuzuki ne zna šta ga je tačno snašlo; ipak obavlja misiju: objašnjava rukovodstvu da postoji nekakav koncept samo-organizovanja timova. Čim su Japancu Yuzuki videli leđa, svi u preduzeći su se nasmejali u sebi, zadovoljno trljajući ruke - samo-organizovanje je perfektna ideja koja svima odgovara! Rukovodstvu jer odgovornost više nije na njima, radnicima jer mogu da rade koliko god žele manje. Nek’ nam živi, živi Skram!
Da li u ovom preuveličavanju ima istine? Da li pod težinom traume ne uspevamo da dobacimo do pravog razumevanja samo-organizacije, naročito tamo gde je taj termin okrnjen konceptom “samoupravljanja”? Da li je neophodno da se prvo izlečimo da bi i sami kvalitetnije doprinosili, a potom i efikasno organizovali? Da li je moguć Skram pod traumom?