Četiri ukusa odluka
Kako predlog postaje odluka?
Kvantno-filozofski gledano (ne guglajte ovu kovanicu, izmišljena je), odluke su momenti u kojima se formira informacija i definiše kauzalnost dešavanja.
Kako bilo, dokumentovanje odluka na projektu je korisna praksa. Pomaže u komunikaciji tima, fokusira rešenja, predstavlja tehnološke namere itd. Tu nema mnogo sa čime se ne bi složili; možemo da diskutujemo dalje samo još o načinima zabeležavanja ili mogućoj kasnijoj analizi.
No pre nego što nastane odluka, imamo samo predlog. On je tu da adresira problem i pruži moguće rešenje. Predlog se, dakle, analizira i - konačno - u jednom trenutku treba preseći. Alat koji nalazim korisnim je glasanje relevatnih aktera. Svako bira jedan od četiri glasa:
- FTW : jako slaganje. Poredim ga sa izradom tetovaže - potpuno si siguran da je rešenje pravo i spreman si da usvojiš kao svoje. Prihvataš sve kosekvence i grizeš ako bude problema.
- YES : naklonost. Poredim ga sa sladoledom - prijalo bi ti da ga pojedeš, ali nije drama i ako ga propustiš (ok, sladoledoljubci, bar je meni tako:). Predlog ti ima smisla, no nisi sasvim siguran da li je to put kojim treba ići - koji god da je razlog.
- MEH : neslaganje. Poredim ga sa neprijatnim taksistom - ako se pitaš, ne bi baš uživao da te takav vozi bilo kud. Imaš razloga zašto misliš da predlog nije OK; ali opet, nisi potpuno siguran da su razlozi potpuno validni.
- NOO : odbijanje. Imaš jak razlog zašto ne tako; bolelo bi te da odluka prođe.
Zašto ovo radi?
Prvo, traži se da se svako odredi u odnosu na predlog, te nema neutralnih stavova i sleganja ramenima.
Dalje, predlozi mogu biti različite važnosti. Tako, na primer, važniji predlozi mogu da zahtevaju da 80% odgovora bude jako slaganje, a ni jedno potpuno odbijanje. Manje važni mogu da zahtevaju samo smislenu većinu pozitivnih glasanja.
Moguće je uvesti i bodovanje; na primer: +3, +1, -2 i -4. Ovde je ideja da zabrinutost i neslaganja budu pažljivo uzeta u obzir, te se boduju više. Konstruktivne zamerke mogu da pomognu više nego slaganja sa predlogom.
I konačno, samo suočavanje sa glasanjem zahteva konkretizaciju donošenja odluke. Drugim rečima, bolje je nešto odlučiti, nego ništa.
Zašto ovo ne radi?
Alat gubi svoju vrednost kada ne služi. Ako postoje učestale drastične razlike u glasanju, ono prestaje da donosi vrednost.