Oblac

Četiri ukusa odluka

2 min

Kako predlog postaje odluka?

Kvantno-filozofski gledano (ne guglajte ovu kovanicu, izmišljena je), odluke su momenti u kojima se formira informacija i definiše kauzalnost dešavanja.

Kako bilo, dokumentovanje odluka na projektu je korisna praksa. Pomaže u komunikaciji tima, fokusira rešenja, predstavlja tehnološke namere itd. Tu nema mnogo sa čime se ne bi složili; možemo da diskutujemo dalje samo još o načinima zabeležavanja ili mogućoj kasnijoj analizi.

No pre nego što nastane odluka, imamo samo predlog. On je tu da adresira problem i pruži moguće rešenje. Predlog se, dakle, analizira i - konačno - u jednom trenutku treba preseći. Alat koji nalazim korisnim je glasanje relevatnih aktera. Svako bira jedan od četiri glasa:

Zašto ovo radi?

Prvo, traži se da se svako odredi u odnosu na predlog, te nema neutralnih stavova i sleganja ramenima.

Dalje, predlozi mogu biti različite važnosti. Tako, na primer, važniji predlozi mogu da zahtevaju da 80% odgovora bude jako slaganje, a ni jedno potpuno odbijanje. Manje važni mogu da zahtevaju samo smislenu većinu pozitivnih glasanja.

Moguće je uvesti i bodovanje; na primer: +3, +1, -2 i -4. Ovde je ideja da zabrinutost i neslaganja budu pažljivo uzeta u obzir, te se boduju više. Konstruktivne zamerke mogu da pomognu više nego slaganja sa predlogom.

I konačno, samo suočavanje sa glasanjem zahteva konkretizaciju donošenja odluke. Drugim rečima, bolje je nešto odlučiti, nego ništa.

Zašto ovo ne radi?

Alat gubi svoju vrednost kada ne služi. Ako postoje učestale drastične razlike u glasanju, ono prestaje da donosi vrednost.