Ćorsokak kapaciteta
Postoji jedan apsurd iskustva za koji nema ni naznaka da ga prepoznajemo, a kamoli rešavamo.
Nikada ne prestaj učiti, kažu.
U početku je sve jednostavno. Nepotpuno formalno obrazovanje daje zamajac učenju. Na koju god stranu da zagrebeš, ima šta da se nauči, veština da se savlada. Prijaju tutorijali, novih tehnologija ne manjka, resursi su ‘na izvolte’. Igraš se dok učiš. Svaki projekat je novi izazov. Tu su okupljanja, konferencije; poneke firme organizuju interne obuke, uglavnom nestruktuirane. Ima se materijala, ima se s kim.
Nikada ne prestaj učiti, kažu.
Desetak godina kasnije, sve je i dalje okej. Sakupljeno znanje sada češće primenjuješ, a kroz primenu ga dodatno produbljuješ. Primećuje se napredak u usvajanju znanja; brže se odbacuje nebitno, a fokusira na važno. Ovo stanje svima odgovara: zaposlenom na intervjuima za posao, firmama za dobijanje novih projekata.
Nikada ne prestaj učiti, kažu.
Dvadesetak godina kasnije, više ništa nije okej. Vidiš, ukoliko ikako uspeš da održiš poriv za učenjem, neizostavno te čeka ćorsokak. Sada je potrebno mnogo, mnogo više i vremena i truda. Jer, sve više se udaljavaš od veština ka principima. Pitanja koja te se tiču nemaju jednostavne odgovore. Zahtevaju istraživanje, dalekosežnije učenje, isprobavanje, analizu, preispitivanje, povezivanje… Povrh svega, interesovanje ne jenjava. Sve više uviđaš koliko, zapravo, ne znaš.
Štos je što to nikoga sada ne zanima. Firmama je vrhunac ulaganja u znanje slanje na konferenciju ili trošenje za AWS sertifikat. Na projektima, mahom, recikliraš ideje, ponavljaš veštine. Suštinsko unapređenje znanja prestaje da bude važno. Osim tebi. Bivaš ostavljen sebi, da pabirčiš slobodne trenutke i pokušaš da ostvariš kakav-takav smisleni napredak. Tvoji kapaciteti ostaju neiskorišćeni.
Nikada ne prestaj učiti, kažu.