Deljeni razvoj
Poznat scenario: timovi rade u domenski bliskim projektima, u istom poslovnom eko-sistemu, na sličan način.
Gde ima preklapanja, bude i ponavljanja.
Sklapanje okvira mi dođe kao pasija; uočavam obrasce i gledam da rešim ponavljanja. Nešto kao: izdvajamo isti kod u module, module u biblioteke, te i aplikativne šablone; pravimo procedure i dogovaramo konvencije.
Liči da je ovakva praksa Dobra Stvar™. Više ne mislim tako.
Izdvajanje procedura, konfiguracija sličnog koda i poslovne logike u zajedničke celine je zdravorazumska praksa koja ima smisla. Kako i da nema - izmešteno na jednom mestu, primenjuje se više puta. Deljeni razvoj - da jednm imenom nazovemo ovakav poduhvat - vremenom postaje bolji, zreliji, stabilniji, vredniji. Mahnito verujući, nikada nisam sumnjao u to.
Nije problem u vrednosti deljenog razvoja. Problem je u tehnološkoj adolescenciji njegovih vlasnika.
Da bi došli do deljenog razvoja, firme/timovi moraju da prihvate njegovu težinu. Deljeni razvoj zahteva mnogo više marifetluka nego istovetan primenjen u projektu. Potrebno ga je ispravno napraviti, dokumentovati, primeniti, objasniti, razumeti i neprestano održavati… To nije projekat “sa strane” koji se sklepa u ničim izazvanoj pauzi između redovnih zadataka. Deljeni razvoj je strategija. Zahteva tehnološku zrelinu.
Zrelinu koju, kako ispada, malo ko ima da ponudi.
Eto, prihvatam stanje stvari. Savetujem, čak, protivu deljenog razvoja: lakše je, jednostavno. Programeri su ipak jeftina i kvarljiva roba; neko će kod uvek otkucati.