Dina
Postoji li paralela između novog filma i softverskog razvoja?
(Ne sledi filmska recenzija.)
Pesak, crvi i začin
Denis Villeneuve je binaran režiser: zna da odlično sklopi priču, do onog trenutka kada ga ona prevaziđe, te priča sklopi njega i odloži ga u donju fioku; tamo gde držimo sitnice koje nam obično ne trebaju, a žao nam da ih bacimo. Ironično, odličan “Dolazak” predstavlja i Denisov odlazak, prelaz na stranu koja se dodvorava TikTok publici i Instagram ukusima, izostanak hrabrosti da pitanju ostanu neodgovorena, a priča bude važnija od predivnih vizuelnih kreacija pogodnih za trejlere, deljenje i loženje YA umova.
Gorak ukus nikada prežaljenih suza ispranih na kiši koje je ostavio “Istrebljivač 2049.” izgleda da nije bio dovoljan da se reditelj pokloni dok još može i povuče iz ego tripova epskih fantazija. Dina je takav zicer, začetak milionske industrije merch-a, koja će polako da tanji novčanike stanovnika jedne još uvek zelene planete. Recept za dobijanje staklenih perli od peska Dine dosadno je poznat: prati tok radnje knjige, nafuraj vizuale, ubaci tek sazrele adolescente, drama nek potekne suzama i krvlju i mačevima, trećinu filma pusti uuuspoooreeeenoooo, dodaj poneko poznato glumačko ime da tek upotpuni volumen prostora, i… progutaj crva pri ispijanju flaše meskala. Postojanje crva je marketinški trik; tako će i ovde gomila novčanica zataškati lenju priču, neuverljivo blede i nerazvijene aktere (i po kojeg glumca), crno-bele geometrije dobra i zla, i repetitivne šablone, šablone, šablone. Staklene đinđuve je lako prodati svetu u kome je dužina pisane reči ograničena na 280 znakova, a razumevanje pokretnih slika na 180 sekundi.
Ako bi trebalo da sumiram film kroz jedan lik, izdvojio bih konkubinu Lejdi Džesiku. U književnom delu moćna figura, samosvesna, bremena pobunom i nagoveštajem drugačije budućnosti (da je ne otkrivam nečitaocima). Na platnu je samo on/off lutkica koja svako malo zasuzi usled strepnje ili, pak, strelja prisutne preforsiranim ledenim pogledom dostojinim šalteruše koja je baš davno poslednji put okusila strast. Nesklad filmske naracije ovde ne može biti samo subjektivan, pitanje je samo da li smo dovoljno iskreni da ga priznamo. Agonija umetničke beshrabrosti nastavlja sve do poslednjih kadrova koji poručuju da slede nastavci; povlačim ruku iz kutije bola samo da bih našao da ona ne postoji, ali da obima i ambicije ne manjka. Šteta što film vagamo takvim aršinima.
Knjiški čistunci se naslađuju velikim podudaranjem i ponekim razlikama filma i knjige; zaboravljaju da je najmanje važno da film prepričava knjigu lenjivcima i objašnjava im svaku pojedinost. Knjiga je ideja koja vredi biti forkovana; ima prava da bude smela i zakorači dalje od vizije pisca, koja je u slučaju Dine opterećena politikom (trag vremena kada je priča nastala) i protkana prosečnim stilom, koji na trenutak podseća na udžbenik istorije, pre nego delo naučne (?) fantastike. Jodorowsky takođe nije mario da prati radnju, već je svoju filmsku Dinu sagledavao kao delo sazrevanja, otklon od politike ka samorazvoju. Nešto što bih Denisu svakako preporučio; granice njegovog stvaralaštva su dostignute i bilo bi atreidski časno da počne da ih se drži; nema tog melanža kojim će ikada dobaciti do jedne “Odiseje u svemiru”.
Zašto strogo? Epska dela ne zaslužuju ništa manje; ili si ih dostojan ili si predodređen za zaborav.
Kodiranje, projekti i razvoj
Nova Dina je film za vreme kojeg možete slobodno otići do toaleta ili napravite laganu večeru i vratite se (ne zaboravite vino!); ništa nećete propustiti. U takvim mentalnim pauzama, iz dubina peska mi je izronilo sledeće pitanje: Nije li upravo takav i razvoj softvera kakvog danas poznajemo?
Spoljašnje i vizuelno postaje važnije od toga kako radimo.
Nabrijavamo se na velike brojke: uspeh je proporcija količine.
Usporavanjem naglašavamo važnost, jer izostaje vrednost.
Pridajemo značaj ulogama u razvoju, a ne razvoju uloga.
Produžavamo trajanje projekta, da bi svi stali u njega.
Pratimo nastavljene šablone; bez ideje da (se) promenimo.
Okrenuti smo ugođavanju; pre nego građenju.
Izmišljamo vrednosti novima; a zanemarujemo iskustvo starima.
Konačno: priča (razvoj) nije na prvom mestu.
Zatamnjenje
A process cannot be understood by stopping it. Understanding must move with the flow of the process, must join it and flow with it.
Iz knjige “Dina”, prvi zakon Mentata.
Da li to mi, softverski inženjeri, neprestano sami sebi saplićemo, kolariću paniću?
Kraj je filma, ‘ajmo kući.