Oblac

Do Work Love

3 min

Šta nedostaje ovoj misli:

Do what you love.

?

Nedruštvene mreže, naročite one sa tehnološkim i preduzetničkim fokusom, iznova prežvakavaju ovu misao. Čini mi se da je postala vodilja mladim timovima koji ulaze u (mutne) startap vode, te da, na neki način, opravdava zalog kojim se plaća takav pokušaj. Kapiram da kada bih napravio vizual sa masnim fontom i nezaobilaznim fotkom a) Elona ti Maska, b) Nikole Tesle, ili c) Stiva mi Džobsa - da bih dobio pregršt lajkova kojima bih mogao da se pohvalim u društvu i koristim za upoznavanje partnerki.

Uočio sam i jedan obrazac na Tehnološkom doručku: značajan broj puta se “korporativan” posao (ma šta to značilo) predstavlja pežorativno. U glavi mi se odmah pojavi Dogbert, Dilbertov antagonista, sa megalomanskim ciljem da pokori svet (btw, jednom mu je to i pošlo za šapom) - i mene pogrbljenog, anemično zablejanog u monitor, još jedne cigle u zidu. Vrtim film unazad; počinjem da se kajem što nisam ‘slučajno’ gurnuo Velikog Vezira u provaliju na tom tim bildingu pre par godina, a sam postao novi umesto njega.

Do what you… gistro

Žao mi je, moraću da te razočaram. Ovo je jedna od onih slatkorečivih besmislica koje ne služe ničemu.

Volim da posmatram misli kao vektore, fizičke sile u nekakvom vrednosno-prostornom kontinuumu. Jedna sila večito ubrzava i ne drži stvari u ravnoteži. Takva postaje šargarepa na kraju štapa, a nas čini da postanemo - jasno je šta.

Ravnoteža zahteva bar dve sile, dve misli: oprečne u delovanju, ali u istom preseku vrednosti. Tako je i sa ovom izrekom. Šta više, gornja rečenica je zapravo samo prvi deo cele misli:

Do what you love.

Love what you do.

Zanimljivo je da ove misli ne govore o istome. Prva se bavi pitanjima slobode. Sloboda, u svakom smislu, nije jednostavna - to je pozamašna energija; obitava u okvirima ograničena kompromisima. Nestalna, promenljiva; ispoljava se kroz silu koja dolazi spolja i završava se u nama.

Druga misao je usmerena na zadovoljenje stvaranjem. Ako želiš, dozvoljava ti da u razmišljanjima odeš dalje, dohvatiš stoicizam ili kaizen ili se usmeriš ka tome šta je profesionalni razvoj. Stabilna, mirna sila; počinje u nama i završava se spolja.

Ravnoteža postoji tamo gde su sile usaglašene.

WTF?

Projekat i razvoj softvera nikada nije samo jedno od ove dve misli. Ne možeš da prihvatiš jednu misao, a da drugu nisi uzeo u obzir; u suprotnom si neozbiljan.

Nisu samo ove dve sile u ravnoteži. Tu su i obaveze koje moraš uraditi, voleo ili ne. Oprečno njih su zadaci koji ti se dopadaju. Prve radiš što pre, druge što manje.

Cenim da je druga misao zrelija. Uostalom, zapitaj se sa kim bi pre radio: nekim ko radi samo ono šta voli, ili sa nekim ko uradi dogovoreno, jer tako voli?

Puno sila je tu na delovanju, pa hajde da batalimo polu-izreke i uozbiljimo se. Ne dozvoli da budu izgovor. Da li si zaista pokušao da voliš to što radiš?