Interfejs projekata mikroservisa
Mikroservisna arhitektura je karakteristična po tome da se kod za svaki mikroservis drži odvojeno: u zasebnom repozitoriju (multi-repo) ili u istom, ali zasebnim modulima (mono-repo).
Svaki mikroservis mora da bude nezavisan! Ceo lifecycle mikroservisa mora da se postoji zasebno od drugih mikroservisa. Ovo je naročito važno za razvoj - pogotovo onih komponenti koje se nalaze u sredini niza zavisnosti. U toku razvoja se obavezno javlja potreba za modifikovanjem zavisnih mikroservisa (downstream dependency), ili onih koji zavise od onog na kojem se radi (upstream dependency). Potrebno je umeti napraviti i pokrenuti ‘tuđi’ mikroservis, promeniti verziju, objaviti snapshot verziju i sl. Pokazuje se da je ovo ozbiljan problem koji se često ne adresira na pravi način.
Lepota mikroservisa je sloboda u razvoju. Svaki mikroservis može da koristi koju god tehnologiju za kompajliranje, razvoj i sl. Problem je u tome što drugi timovi ne znaju - i ne trebaju da znaju - kako da koriste te druge tehnologije u kojima nisu vični. Ponavljam: ne treba da znaju. Kako onda očekivati da pokrenu tuđi mikroservis?
Rešenje je jednostavno. Svaki mikroservis mora da ima jedinstveni interfejs za korišćenje. Koji god mikroservis da izabere, tim mora da na potpuni isti način pokrene, kompajlira, testira, objavi artifakte…
Jedno rešenje je korišćenje bash skripti istih imena u svakom projektu. Mana je što broj skripti može da poraste i što su vezane za platformu. Rešenje koje više volim je make. Reč je o dokazanom build-alatu koji postoji na svim platformama. Make je moćan alat, no za ovu svrhu name treba samo osnovno: .PHONY targeti i komande koje se izvršavaju. Sve je sadržano u jednom Makefile koji se nalazi u osnovnom folderu mirkoservisa.
Mali trik koji može značajno da poboljša svakodnevno iskustvo programera.