Lego
Lego kockice, dosada i razvoj.
Kada sam bio klinac, uglavnom su se kupovale generičke Lego kocke. Tematskih kompleta nije nešto bilo u izobilju, bar ne da pamtim. Skučen izbor blokova, tek po koja posebni deo. Danas su stvari drugačije, ako se ne varam: fokus je na tematskim Lego kompletima, od Harija(ti,mi,vi) Potera do modela Ko(Šta)loseuma.
Tematski Lego usmerava; ima jasan put i siguran cilj. Obećava nalet dopamina, zahteva strpljenje i veštinu. Šta tu može da omane? Gubimo li, možda, nešto u odnosu na kako je bilo?
Da, dve stvari: 1) maštu i 2) dokolicu.
Poriv za sklapanje Lega je sada tuđa ideja. Postoji samo jedan put do cilja, vešto oslikan u pratećoj algoritamskoj knjižici. Tuđa mašta postaje tvoj put. Na kraju zadatka ostaje nepotpun osećaj, štiklirani kvadratić i gotov model spreman da sakuplja prašinu. Tu je i potreba za novim izazovom; žudimo novi fiks tuđe mašte.
Važnije šta bledi je dokolica. Biva zamenjena dosadom… Prvo: dokolica nije dosada! Dosada je pasivno povlačenje, blokiranje interesovanja, nedostatak vremena, inercija… Dokolica je blagodet sjedinjavanja razonode i interesovanja. Prema Aristotelu, dokolica je ideal, stanje slobode i duhovnog razvitka.
Ne živi se danas brže, već površnije usled izobilja. Put popločan žutim Lego kockama otvara prostor dosadi, jer ne skrećemo da se prepustimo dokolici.
Umeće razvoja softvera, slično Lego kockama, kao da nam služi isključivo za dostizanje cilja. Završi program, napravi app, podeli link, pozovi sve, zagrizi tehnologije, kul, gomilaj saobraćaj, uposli mreže i klaude…
To samo po sebi i nije loše. Fora je što nema nečeg drugog. Nema koda iz dokolice.
Dozvoli je sebi. Sedni ispod praznog editora i pusti da izađe iz tebe nešto. Bez predumišljaja, bez cilja, bez lajkova. Čista dokolica i kod.