Oblac

Licemerje narcisoidnosti

4 min

Znamo šta nam je činiti. Narcisoidni, ne prihvatamo se toga. Uljujkani u komfor, postajemo licemerni.

Al se*em.

0

Obriši se.

Zaista, ukloni svoju digitalnu, trivijalnu ne-stvarnost.

Samo zato što možeš nešto, ne znači da treba. Samo zato što imaš internet, ne znači da si poseban. Ti si i dalje onaj odraz koji te gleda nazad kada si sam sa sobom. Nedigitalan.

Žalimo na sav glas kako su nas mreže pojele, a nastavljamo da beskonačno skrolujemo tuđe trenutke. Pristajemo na nametnuto, pod izgovorom da nema drugačije. Brkamo različitost sa posebnošću.

Može drugačije, naravno. Vrlo dobro to znamo. Obriši. Samo zato što svi koriste ne znači da je tako ispravno. Hajde da ne igramo kako nam se kaže. Digitalno nije konfekcija, pa da se prilogođavamo veličini.

1

Internet nam se nudi kao mreža otvorena za sve. Jednakost, deljenje, besplatno, sloboda govora i slične bajke; tako lako zavedu. Grešimo naivno konzumirajući maglu: time što sada imamo način, mislimo da znamo kako upotrebiti.

Rezultat svega je ono što ti se danas pojavljuje u pretraživaču. Mesto na kome svako ima svoje glasno mišljenje, gde je reakcija važnija od sadržaja, a broj pratilaca nova valuta. Mesto u kome smo navučeni da trošimo vreme, lažno se zavaravajući da smo važniji nego što jesmo te je naše prisustvo bitno, dok smo zapravo samo sredstvo za monetizaciju. Poređenja radi, prostitucija je čistija rabota: prodaje se telo, čin ima cenu i trajanje. Mi ovde prodajemo svest i pažnju, bez ograničenja, besplatno.

2

Opasna stvar je besplatni sadržaj: mnogo je skup! Plaćamo vremenom, reklamama, gutanjem nefiltriranog, nekvalitetnog i urušavanjem vrednosti. Samo zato što je dostupno, ne znači da treba konzumirati.

Možeš li da zamisliš sve drugačije? Da li bi pristao da upotrebljavaš manje, ali kvalitetnije? Da li bi platio za to, kao što plaćaš i za ukusno jelo, udobne cipele ili izdržljiv ranac? Da li možeš da zamisliš mrežu bez reklama? Da li bi pristao da imaš lični digitalni prostor, a ne da budeš razvodnjen nekontrolisanim deljenjem na tuđem? Da li bi pristao da ulažeš vreme i trud u svoj sadržaj: duže od jednog klika, dva filtera i tri heštega? Da li smeš da izađeš iz digitalnog komfora i odupreš se volumenu kritičkim razmišljanjem, po cenu značajno manje interakcija?

Decentralizovana mreža, ironično, oscilira danas samo oko centara. Njih ne možemo da promenimo, glupo je boriti se protiv. Zato sebe možemo. Umemo li da iskoraknemo iz ovog besmisla; formiramo - ne druge centre, već pregršt malih, fokusiranih čvorova? Da se okupljamo oko vrednosti, a ne mnogoprisutnosti. Da pričamo samo tamo gde žele da nas čuju. Da prepoznajemo trud, a ne usrkavamo količinu. Gde ‘zajedno’ ne znači ‘svi emituju sve’, već predstavlja čin koji govori sam za sebe.

3

Zašto ti je bitno da drugi vide tvoju intimu? Time ona prestaje da to bude, gledaocima namećeš da postanu voajeri, a ti… pa, zaključi sam.

Zamisli sobu punu ljudi, u kojoj svi pričamo na glas. To nije razgovor. Ne razaznaju se tokovi misli, niti se izdvajaju vredne stvari od trivije. Zamisli još u toj sobi glasne zvučnike, svaki pušta svoj zvuk, besplatno. Grupišemo se oko zvučnika, tamo gde je veća gužva, jer to i ostali rade. Što smo bliži, to se sve manje razaznaju reči, a sve više čuje zvuk zvučnika.

Kakofonija. Buka je odličan način asimilacije razmišljanja. Digitalna buka je entropija misli prikrivena lažnim smislom.

Ugasi ton. Vrati se. Obriši.

Da bi naglasili ono što preostane. Ono što je zaista vredno.

Kako bi voleo da te pamte, jednom kada prestane da te bude? Kao 1000 fotografija? Ili kao jednu promenu?

Obriši, da bi naglasili sve ono vredno što preostane.

0

Nismo posebni, samo imamo brz Internet.

Vrednosti moramo tek da izgradimo.

Sve ovo znamo. Ali nam je i dalje važnije da budemo važni.


Dramim. Ako ti je sve potaman, onda ništa. Jbg.