Maska proaktivnosti
“Budi proaktivan!” je mantra koja se provlači u razvojnim timovima. Često i nameće.
Ne samo što je besmislena, već je i štetna. Reč je o ultimativnom izgovoru kojim se maskiraju falinke.
Nedavno sam u razgovoru sa Stivom došao do sledeće misli:
Više bih voleo da sam organizovan inženjer, nego proaktivan.
Džobs ju je razumeo, a meni je ostalo da je pojasnim.
Proaktivnost je, u suštini, korišćenje slobode odlučivanja u datim granicama.
Ono što se greši jesu granice: kada nisu jasne, lako je doći do razilaženja očekivanja.
Kultura “zabole me, baš”
Granica odgovornosti jeste mesto gde počinje “zabole me” stav.
Polazim od pretpostavke da inženjer iskreno radi svoj posao na najbolji način koji ume - ako nije tako, onda nije inženjer. Kao što je neophodno poznavanje projektnih zahteva, potrebno je poznavanje i granica u kojima se donose odluke. Samo u okviru tih granica je tvoje da pitaš i da se pitaš, odlučuješ i delaš. Sve van toga je samo tvoje mišljenje, deo sveopšte kakofonije. Ona vredi koliko i lanjski sneg - bukvalno, jer izlazi iz obima dogovora poslovne saradnje. Potpuno je u redu da nemaš mišljenje za bilo šta što je van okvira tvog dometa odlučivanja; te da te i baš briga za sve ostalo.
Štaviše, “briga me” treba negovati i uvrstiti u kulturu kompanije.
Kakav je to dar kada omogućimo nekome da mu se fućka za sve što nije njegov posao! Zahteva truda… sklad organizacije, imanje ideje, jako vođenje, dobru analizu, razumevanje vrednosti. Kada dozvolimo nekome da mu se fućka, dajemo mu do znanja da verujemo u njegov rad i odluke. Ujedno mu saopštavamo da ostali podjednako drže konce u rukama. I da niko ne prenosi teret svog neumeća na njegova pleća, pod izgovorom proaktivnosti.
“Budi proaktivan” je traženje nečega (?) od radnika čega manjka u organizaciji.
“Zabole me” je omogućavanje i osnaživanje kolege da radi najbolje.
Najlakše je nekom reći: “budi proaktivan”.
Teško je omogućiti nekome da kaže: “zabole me”.