Mitovi i legende
Koje metodologije je koristio Ahil? Da li je Gilgameš znao za TDD? Kako je Svarog držao sastanke?
Ako uzmeš šta sve danas potpada u razvoj softvera, ne možeš da se ne zapitaš: kako smo, jbt, pravili softver pre samo dvadesetak godina? Kako je moguće da smo iskodirali nešto složenije od kalkulatora i Minesweepera?
Pomisliće neko: uh, u najavi je još jedna “pre-je-bilo-strava-sada-ič-ne-valja” emotivna reminiscencija. I biće u pravu - ukoliko tako odluči da pročita.
Programiralo se na miru. Podrazumevalo se da je inženjeru potrebno okruženje bez ometanja. Treba vremena da čovek uspostavi koncentraciju; ne treba biti genije i ustanoviti važnost i neophodnost neometanog razvoja. Umesto da diskutujemo o tome učestano i u beskraj, rad bez prekida je jednostavno bio deo svakodnevice. Sastanaka je bilo povremeno; nisu bili deo ceremonija. Nismo pričali o uspešnosti timova, davali meteorološki pregled dana, reportaže iz dalekih kancelarija i listali novosti iz firme.
Nismo se opterećivali metodologijama. Za waterfall sam čuo tek kasnije; nisam potpuno razumeo ulogu ozlogašenog negativca kakva joj se pripisuje. Naravno da se radilo na definisanju i razumevanju poslovnih i projektnih zahteva, postojala je dokumentacija obimnija od jednog reda u Jiri. Bilo je i te kako izmena za vreme razvoja, usložnjavanja zahteva i povećavanja obima; i sve to u ciklusima. Izmene su bile sastavni deo razvoja; vežeš kod gde ti klijent kaže. Kada uporedim, mnogi agilni timovi danas su zapravo veći “vodopadaši” umiveni u skram.
Naglasak nije bio na timu, već na individualnosti pojedinaca koji rade zajedno. Podvukao bih ovu misao žutim markerom, da se nije istrošio. “Tim” je danas postao magičan pojam, raspevani jednorog softverskog razvoja - rešenje za sve i koji rešava sve. “Tim” je postao važniji od pojedinaca koji ga čine, u “tim” se uklapamo, “tim” pratimo. Tim je, danas, zapravo, samo drugo ime za mediokritet, izgovor za review koda i prečica za menadžere.
Zar ne?