Oblac

Modeli itd.

6 min

Modeli su domenski tipovi: klase koje oslikavaju domen u kodu. Tako nekako; nisam vičan definicijama.

Da odmah podelim zaključak do koga sam došao: nije moguće preslikati realni domen u klase. To je kao da 2D figurama pokušavate da opišete 3D objekte.

Šta to zapravo znači za modeliranje u kodu?

Pa - da u kodu dizajniramo “poglede” - različite načine predstavljanja realnih modela, potrebni za poslovna pravila. U kodu baratamo sa više različitih pogleda na istu stvar. Da upotrebim pređašnju analogiju: koristimo različite projekcije 3D objekta na 2D ravan, zavisno od potreba.


Za mene su modeli samo data objekti, nosioci podataka.

Imenice.

U njima nema poslovnih pravila.

Modeli se kombinuju isključivo putem agregacije (kontraverzno:).

Član biblioteke

Biblioteka je svima razumljiv primer. Biblioteka sadrži knjige. Knjige su pisali autori. Nešto ovako: LibraryBookAuthor.

Da li Library model (tj. klasa u kodu) treba da ima properti getBooks(), koji vraća skup (Set) knjiga?

Ne. Veza u kodu: Library.getBooks() je vrlo jaka veza između dva modela. Međutim, relacije i međusobni odnosi u životu nisu tako jednostavni (eh). Postoji više različitih podskupova seta knjiga. Na primer, knjige određenog pisca; sortirane knjige; knjige koje su oštećene; starije knjige; uklonjene knjige itd. Da li sve one trebaju biti modelovane kroz getBooks()? Da li treba imati relacije getOldBooks(), getBooksOfAuthor()…? Ne i ne. Fundus biblioteke čine i autori - da li postoji Library.getAuthors()? Ne.

Relacije se formiraju na mestu korišćenja, od strane poslovnih pravila. Modeli su gradivne jedinice relacija; starije su od njih. Relacije ne postoje bez modela; modeli mogu da postoje bez relacija.

Zato nemam takve veze u kodu. Iz istog razloga je ORM za mene samo OM. (Sva sreća pa me niko ne pita za mišljenje. :)

“Agregacija” je odgovor na pitanje koje upravo postavljaš - kako modelovati relacije? Skup starih knjiga bi bio, na primer:

class OldBooks {
    Library library;
    Set<Book> books;
    Year year;
}

Relacija LibraryBook ipak postoji: preko ključa LibraryId koji je deo knjige. On je, zapravo, samo indikacija relacije, njena mogućnost. Agregacija je implementacija relacije.


Primer biblioteke nije kompletan. Jedna knjiga može da postoji u više primeraka. Zato je potreban još jedan model: BookCopy. Da li biblioteka ima knjige ili primerke knjiga? Da li knjiga ima listu primeraka knjiga? Nevažno je. O relacijama ćemo odlučiti kasnije, u potrebnim agregacijama, prema poslovnim pravilima.

Model za Web

Primera radi, neka postoji zahtev da prezentacioni sloj prikazuje spisak zauzetih primeraka knjiga. Pri tome, žutim treba da obeleži knjige koje su u poslednjoj nedelji pred rok, a crvenim one za koje je rok prošao.

Jedan način modelovanja je sledeći. BookCopy ima opciono polje dueDay koje predstavlja poslednji dan dozvoljenog roka. Web aplikacija dobija iz API sa bekenda niz zauzetih BookCopy. U tamo nekoj JavaScript komponenti postoji jednostavan proračun za remainingDays. Potom sledi logika bojenja, izbor CSS klase sa if.

Ovo nije OK.

Bekend bi trebalo da vraća sve potrebne informacije nazad. To često ne radimo - najčešće samo presipamo model koji koristimo, iz sloja u sloj.

Postojanje BookCopy.dueDay ima smisla. Međutim, za potrebe poslovnog pravila, potreban nam je drugačiji pogled, koji uključuje dodatne informacije. Ne želimo da širimo BookCopy i dodajemo logiku izračunavanja preostalog broja dana (što je redudantan podatak). Umeto toga vraćamo novi agregat. To je nekakav BookOccupation, koji sadrži BookCopy, ali i dodatne flegove za potrebe prikaza.

Prezentacioni sloj treba da isključivo proverava samo postojanje podatka; radi samo if (flag) - i ništa drugo. Preciznije, on treba da mapira flegove u vrednosti potrebne za grafički prikaz. Sve ostalo mora da dolazi sa bekenda. Dakle: prezentacioni sloj bi trebalo da poznaje samo iteraciju, poseduje samo switch/case i poznaje jedino + - sve van toga je višak. Možda sam nešto omašio; ali to je ideja glupog prezentacionog sloja.

Trenutno smo u delu ciklusa softverskog razvoja u kome ovo nije popularno. Server-side renderovanje još uvek spada u “napredno” korišćenje; mora da prođe još neko vreme pa da se vrati u punom jeku. Ponovo.


Inače, BookCopy.dueDay ima donekle smisla. Ovim propertijem smo u model primerka knjige ulili još jednu obavezu, a to je ceo koncept oko rezervisanja i vraćanja knjige. Neizbežno sledi i ko je rezervisao knjigu, možda cene, itd. Previše. Zato bi rezervisanje knjiga trebalo dizajnirati van BookCopy, novim modelom: BookLend (ako mi je engleski ispravan.)

Opsesija primitivnim

Pogledajte ovaj kod:

String a = "John Doe";
String b = csvRow.readField(1);
doSomethingGood("123", "456");

Možete li reći šta predstavljaju vrednosti u a i b? Šta su argumenti poziva; da li možemo da zamenimo neki sa prethodnim varijablama?

Ovo je jedan od najvažnijih loših mirisa koda. Ne želimo uobičajne tipove, generičke namene. To su kontejneri vrednosti koji svašta mogu da po(d)nesu. Moraju da postoje u svakom programskom jeziku. Umesto toga želimo konkretne tipove, koje oslikavaju domen:

BookName a = BookName.of("John Doe");
AuthorId b = AuthorId.of(csvRow.readField(1));
doSomethingGood(a, b);

Nema mesta nerazumevanju. Nema mesta slučajnom pogrešnom ukrštanju (na pr. a = b). Tipovi su, na primer, mnogo važnija informacija od relacija; a opet, retko gde se bogato koriste.

Nomen est omen

Ukoliko ste pratili moje nedavne tekstove, uvidećete da se kod aplikacije transformiše - sada postoji mnogo više klasa. Dok za funkcije/glagole to nije problem, postaje izazov kako nazivati sve te modele i agregatore. Treba se potruditi i datim im neko ime koje odgovara realnom domenu. Neki anti-paterni imenovanja su korišćenje sufiksa Aggregator (na pr. BookAuthorsAgregator) ili korišćenje poveznice With (na pr. BookWithAuthors). Poslovna pravila su ta koja treba da pomognu oko imenovanja.

Modeli se prenose kroz slojeve i mapiraju u nosače podataka pogodne za sloj/modul. Neko modele naziva DTO. Neko te klase u koje se modeli mapiraju naziva DTO. Ne volim to ime; ne razumem naglasak na Transfer. Umesto toga, modeli se mapiraju na LDO: Local Data Objects. To su klase potrebe za rad programskog sloja, nosači podataka, koji su se presuli iz modela.

Kako bilo, LDO klasama će se dodavati nekakav sufiks da bi se razlikovali od modela. Na primer, Book će imati svoj BookEntity, BookRecord, BookResponse, NewBookRequest, itd. To je i dalje isti model, samo njegovo različito preslikavanje. Najvažnije je da imenovanje bude uniformno.


Neće biti lako nazvati sve te projekcije realnih modela u kod. Razmišljam o postojanju anonimnih agregacija, koje su deklarisane tipovima koje sadrže; slično kako su funkcije deklarisane svojim potpisom. Eto još jedne zabavne ideje :)