Op, hop, OOP

Crtica iz koda OO programera.

Nabasao sam na (još) jednu HTTP biblioteku pisanu u Javi. Autor naročito naglašava da je biblioteka napisana u OO maniru.

Primer korišćenja je sledeći:

new Response(
    "http://example.com",
    new Post(
        "/items",
        new Body("Hello World!"),
        new ContentType("text/html"),
    )
).touch();

Post klasa ima smisla. Dovodim u pitanjem ime, mada mi nije jak stav. Imalo bi malo više smisla da se zove PostRequest (što i jeste).

Svi argumenti Post konstruktora (osim putanje) su tipa DictInput. Jasno je zašto je tako - da bi proizvoljno dodavali željene elemente HTTP zahteva bez nekog posebnog reda u konstruktoru.

Za razliku od malo pre, ovde naziv više žulja. DictInput je nekakvo ime koje upućuje na drugačiji domen, nekakav rečnik koji skladišti stvari - generički kontejner za par podataka. Nije mi OK što različiti domenski tipovi dele isti tip: Body i ContentType su DictInput.Envelope. To je tako delom da bi zadovoljili konstruktor sa opštim argumentima. Ovde je napravljen ustupak, prečica; da ne bi imali pregršt overloadovanih konstruktora. Kao i svaka prečica, upitna je. Na primer, razdvojio bih način skladištenja (sve u vezi Dict) od domenskog tipa (Body, Header itd.).

Na prvo gledanje, problem mi predstavlja i kreiranje Response objekta pre nego što je poziv učinjen. Kako odgovor može da postoji pre zahteva!? Zatim, poziv metode touch() radi… šta? Gde je domenski rečnik? Nije li to možda fetch() metod?

Response klasa je lazy klasa. Ukoliko ne pozoveš touch(), svako njeno korišćenje će obaviti HTTP poziv. Zar to onda nije nekakav Future? Da li je to dodatna fukcionalnost? Sada shvatam zašto se touch() metod tako zove: izaziva HTTP poziv prvim “dodirom” Response instance.

Zanimljivo mi je kako se očitavaju vrednosti iz Response:

System.out.println(new Body.Of(response).asString());

Ovo mi se dopada - Body nije deo kompozicije Response, već način parsiranja odgovora. Ima smisla, naročito kada znamo da je Response zapravo lazy izvršilac pozivanja HTTP zahteva. To otvara mesta za različite implementacije parsiranja sadržaja. Međutim, Body sada postaje svestan Response tipa, a to ne bi trebalo; pa očekujem da se Response spušta na neki osnovniji tip.

Uočio sam nešto u implementaciji šta me žulja: dubina kompozicije objekata je ogromna. Da bih prilikom debagovanja došao do Body u Request instanci, potrebno je da “zaronim” čak 13-tak koraka u dubinu! Nisam se udubljivao u detalje; na slepo smatram da to nije OK.


Da rezimiram. Imenovanje je najviše narušilo moje inicijalno razumevanje upotrebe ove biblioteke. Kada sam zagrebao malo, došlo je razumevanje. Imam zamerke po pitanju interne implementacije, ali sa strane modelovanja - kada jednom razumemo svrhu klasa - stvari postaju zanimljive.

Pristup bi ovako mogao da se sumira pseudo-kodom:

val a = LazyOutput(Input)
val b = OutputParser(a)

U ovakvom načinu modelovanja, radnja (glagol, funkcija) je implicitna: izostavljena i zamenjena lazy ponašanjem izlaza.

Priznajem da nisam navikao da razmišljam na taj način. Pre par godina sam razmišljao ovako:

val a = Input.build()
val b: Output = a.send()  // ili:
val b: Output = connection.send(a)

Dok danas razdvajam funkcije od OO modela (više o tome uskoro):

val a = Input.build()
val b: Output = a.map { send(it) }

Kako bilo, vredi obratiti pažnju na način kako je ova biblioteka modelovana.

Koji je ispravan način? Zanimljivo, dizajn zavisi i od namere autora, ne samo od prirode domena. Pričajmo.


Rado bih napravio mob sesiju na ovu temu :) Kapiram da je ovo lep, mali domen, na kome se možemo igrati i različito modelovati. Premišljam se i da započnem Github projekat sa različitim pristupima modelovanja ovog i sličnih primera.

🧧
Nisam definisan svojim stavovima. Stavove usvajamo, menjamo, nadograđujemo, ali oni ne čine nas same. Manje je važno da li se slažemo,
koliko da se razumemo.
> ČASTI KAFU <