Rezolucija je ubila UX

Način da unapredimo UX je da smanjimo upotrebljivu površinu.

Čini se da broj dostupnih piksela kao da traži da bude upotrebljen. Sve ih je više, piksela; pa izmišljamo načine da ih zasvetlimo.

Vrednost osnovnog sadržaja postaje razvodnjena sporednim.

Zabluda je kada mislimo da imati nečega u izobilju znači da ga treba masovno i krčiti.


Volim primer iz filmova “Istrebljivač”, “Odiseja u svemiru 2001.”, “Zvezdani ratovi” i serije “Manijak”. Ako zagledate, u njima vlada odsustvo velikih rezolucija na ekranima. Jasno, film nije nikakva potvrda ideje; više je primer minimalističke estetike. No, pokretne sliku mogu da pokrenu i pitanje: trebaju li nam svi ti pikseli?

Odgovor potražite u malom eksperimentu. Otvorite bilo koju internet stranicu. Smanjite je. Šta biste izbacili? Smanjite još. A sada? Kako bi promenili interfejs? Da li bi i dalje mogli da zamislite UI koji bi bio podjednako suštinski efikasan?

Sada sve vratite na polaznu veličinu.

Oskudica je odličan destilator vrednosti.


Stvaramo predmete, sadržaj i vrednosti kojima primarna namena postaje da se gledaju, a ne da se koriste.

🧧
Nisam definisan svojim stavovima. Stavove usvajamo, menjamo, nadograđujemo, ali oni ne čine nas same. Manje je važno da li se slažemo,
koliko da se razumemo.
> ČASTI KAFU <