Sjaj i beda programatora
Lisjen Šardon de Ribampre je pravi stereotip savremenog programera.
Uredna, pesnička osoba, ali slaba i malodušna; sukob plemenitih težnji i sklonosti ka poroku. Osećanje morala ne odoljeva iskušenjima. Savest programera je budna, nije učmala, ali je kolebljiva, neodlučna; time i nemoćna. Stvaralačka energija postoji, ali nalet idealizma brzo jenjava.
Početak
(godine staža: <2)
Prvih par godina, Lisjen razmaštano sanjari. Zna da ne zna, ali je spreman za put; maglovito je kuda ga vodi, ali nema sumnje da je ispravan i berićetan!
Lisjen je nestrpljiv da pronađe “pravu stvar” - onaj jedan programski jezik koji je najbolji, onaj jedan način kako se pišu programi, onu jednu najisplativiju tehnologiju koja će ga učiniti slavnim. Uči katalog softverskih obrazaca napamet, primenjuje sve naučeno svuda. Lisjen voli da pita, ali malo toga zaista sluša zaglušen iluzijom da će biti bolji od starijih kolega, čim, eto, pronađe sve te “prave stvari” koje su njima i svima, očigledno, promakle. Skuplja, brsti, pa potom bistri.
Lisjen zamišlja da kodira iz garaže; da je neobuzdan i uvek na ivici, nosi laptop izlepljen nalepnicama svuda sa sobom i hakuje traljavo podešeni wifi u lokalnom kafiću jer mu kapućino nije stigao dovoljno brzo.
Ukotvljenje
(godine staža: 2-5)
Lisjen je već iskusan koder! Vreme je za novi LinkedIn potpis, vreme je za velike projekte, za velike timove, vreme je za arhitekturu i hiljade mikroservisa!
Vatreno raspravlja o frejmvorcima, zatvara tikete kao od šale, poznaje sve skorašnje verzije biblioteka i nemilice ubacuje nove na projekat; ima jak stav zašto treba koristiti razmake ili tabove, koji je najbolji programerski font i tamna tema za programersko okruženje. Zna svaki delić projekta, te ga kolege traže za pomoć; dok savetuje oseća ushićenje nadmoći koje mu višak znanja pruža. Svestan taštine, zadržava to u sebi, te se Lisjen čini skroman, poželjan i drugarski.
Ponosan je kada bude glasan i protivureči argumentovano; nervira ga vođa projekta koji se neprestano vraća na sitnice i nebitne gluposti - moj kod radi super, čoveče, šta te spopala modularnost ili imena klasa. Lisjen poznaje sve tehnološke skraćenice i ne ustručava se da ih upotrebi u svakoj prilici; maštajući o Velikom Projektu, koji će imati milione korisnika.
Svi znaju da će od Lisjena nešto biti. U slobodno vreme radi na startapu, koji samo što nije završio; još par funkcionalnosti i gotov je.
Sazrevanje
(godine staža: 5-12)
Lisjen menja posao i oseća se kao da sve kreće ispočetka. Nije početnik; sada sagledava stvari brže. Ipak, ima toliko toga novoga da savlada; to ga u prvo vreme začuđava, zatim prihvata stanje stvari i zadovoljno trlja ruke. Znanje postaje ne samo sredstvo za rad, već i potencijal za zaradu. Vreme je da se naplate sve te godine!
Lisjen se sve manje upušta u rasprave o tehnologijama. Sakuplja sertifikate, popunjava LinkedIn i tamo ostavlja duhovite, često i nadmene komentare; prati tehnološke aktuelnosti, preuzima kurseve koje nikada ne stiže da pogleda jer najviše vremena provodi na vežbanju algoritmike za potrebe razgovora za novi posao. Lisjen voli da se druži sa kolegama. Igraju stoni fudbal, piče Plejstejšn, ostaju nakon posla na Kaunteru, a često zaglave na pivu.
Lisjen neumorno prati šta rade drugi, besomučno skroluje objave, čita članke, vlažno mašta o FAANG firmama i nesvesno pokušava da primeni njihove prakse. Oseća da dolazi kraj učenju; kako godine odmiču sve više vlada konceptima programiranja koji su nezavisni od tehnologija. Kod nije bauk, poznaje dobro sve zavijutke i mračne ćoškove, brzo ga i obilato proizvodi. Zna da su alati podjednako bitni; poznaje sve komande, njihove argumente i parametre; jedno vreme koristi isključivo komandnu liniju. Lisjen ne pristaje na kompromise - želi maksimum od okruženja, piše skripte za automatizaciju, podešava shell. Sličan je i kod koji ostavlja iza sebe: britak i optimizovan.
Dobar kod postoji, te Lisjen rado preuzima svetu dužnost programera da dostigne taj nivo.
Ikarov let
(godine staža: 12-20)
Prve godine ovog perioda ostaju zamućene usled uobičajenih životnih drama primerenih ovom životnom dobu. Lisjen, stari vuk, zna da je razvoj softvera samo posao; čeka ga život posle posla. Nakon radnog vremena odlazi kući, ne ostaje duže; bavi se rekreativno trčanjem, a potom fotografijom u slobodno vreme; vozi decu na sportske aktivnosti i bindžuje popularne serije. Sve je sada u traženju balansa, žongliranju, umerenosti.
Više ne traga za savršenim kodom; smeje se sebi, pomalo razočaran zato što ga niko nije na vreme upozorio da juri iluziju. Umesto dobrog koda Lisjen sada traga za visinama, vrhom, liticom sa koje mora skočiti i vinuti se dalje. Upravo tako dočarava sebi svoje programersko umeće - prošao je krugove kroz razne jezike, softverske obrasce, načine programiranja, više i manje uspešne projekte. Smatra srećom to što je imao prilike da proživi kroz profesiju, a nedostatkom iste to što nije završio u nekoj značajnoj softverskoj kući. Nekima se osmehnulo više, njima ponekada zavidi; a teši se onima kojima se desilo manje. Lisjen sada sluša više, a misli još duže.
Programiranje prestaje da bude kodiranje, a postaje inženjerstvo i komunikacija. Lisjen počinje da uočava obrasce u razvoju, ponašanju, vrednostima, greškama, procesima, odnosima; sve se to godinama tiho destiluje, kap po kap, kroz filter svega naučenog. Odbacuju se restlovi, preostaje jasna jednostavnost o kojoj je nekada tako puno slušao.
Došavši tako do ivice, Lisjen se mora otisnuti dalje. Da bi to uradio, mora da zaboravi i konačno nauči. To i čini: uzleće dalje, leti više i više, sagledava jasnije.
Polako sve dolazi na svoje mesto. Na kraju ovog period, Lisjen po prvi put razume programiranje i softverski razvoj.
Tada se survava u bezdan.
Pomirenje
(godine staža: >20)
Ponor u kome počinje ovaj period je sazidan od nemogućnosti. Lisjen ume, ali nema više nikoga kome je njegovo umeće vredno.
Jedini način da ode dalje za Lisjena je pomirenje. Mora ustati kako zna i ume; otići dalje.
Najbolje što možemo je kod koji je koliko-toliko razumljiv i rešenje koji uglavnom radi. Sve ostalo je bonus.
I to je sasvim okej.
Kraj
Ponekada, kada ostane duže noću ušuškan mislima pred ekranom punim šarenog koda, Lisjen Šardon de Ribampre zna da se zapita, onako za sebe: ako se toliko puno obećava, a treba tek malo i to ne ono što nam se predoči, nismo li mi, programatori, onda više - kurtizane?