Slučaj skarletnog manifesta
“Treći put refaktorišem isti obrazac u projektu”, slegnuo je ramenima Edvard Rajnolds. Rekao je to ne žaleći se, uzgred. Opisivao je projekat na kome je angažovan svom prijatelju, projektnom menadžeru Votsonu.
Holms se najednom uspravi u fotelji, izvadi lulu iz usta i uperi je u Edvarda.
“Imaš problem, ali nije taj na koji misliš.”
Votson i Edvard se okrenuše ka Holmsu. “O čemu je reč?”
“Elementarno, dragi moj Votsone”, reče Holms i zavali se nazad u fotelju.
“Prvo”, započe on, “time što se vraćaš na već urađeno znači da je odgovornost za kod na tebi, Edvarde.”
“Tragaš za boljim rešenjem,” reče Holms, spoji svoje dugačke i tanke prste i zatvori oči. Tišinu je remetilo jedino pucketanje vatre u kaminu i udaljeno zveckanje posuđa u kojem je gospođa Hadson pripremala čaj.
“Međutim, znamo da često ne postoji jasno bolje rešenje u oblasti vašeg posla, gospodo. Ne bavite se blistavom logikom, već često samo zanatskim osećajem.”
Sad je Holms već govorio brže, dok su mu oči sijale kao žeravice u polumraku sobe u Bejker stritu. “Ako nastavimo tok misli, zaključujem da ti, Edvarde, sam odlučuješ šta je važno. Tačnije: šta je tebi važno. Pristaješ i da utrošiš lično vreme na brušenje tih vaših softvera.”
“Drugim rečima, stalo ti je. Postaje lično.”
Holms napravi pokret rukom, kao da je poentirao svoju tezu. Nastupi tišina. Votson se promeškolji: “Zanimljivo zapažanje, Holmse! Jedino ne uviđam gde je problem?”
Holmsu zaigra osmeh na kraju usana. “Dragi moji prijatelji, problem je pizza.”
Edvard i Votson su se pogledali u čudu. Malo je reći sa su bili zbunjeno: pizza će tek za nekih 80-tak godina biti poznata u Ujedinjenom Kraljevstvu.
“Pi-zz-a, Holmse?”, zamuca Edvard, ohrabren podjednako upitnim pogledom Votsona.
“Ah da, pizza!”, skoči Holms iz fotelje i stade da zaneseno korača po sobi.
“Pizza se pravi od tanke, kružne podloge testa, prekrivene paradajz sosom, sirom i raznim sastojcima prema ukusu. Ono što je važnije je kako se konzumira! U vreme kada pizza bude bila dostupna na svakom ćošku, ona će se obično deliti: svako će uzeti komad ili dva cele pizze. Niče može mnogo više o tome da vam kaže; Fridrih se oduvek zamajavao s budućnošću, hah.”
“Još kasnije postojaće fabrika softvera u kojoj će raditi mnoštvo radnika: prava amazonijanska džungla svega i svačega. Ona će udruživati radnike u male timove, vodeći se načelom: tim broji onoliko radnika da mogu da se nahrane sa dve pizze.”
Holms uzbuđeno zastade i dramatično se okrenu prijateljima.
“Ali - da li mogu da se dogovore koju pizzu će jesti? Tu je štos!”, uskliknu on, trijumfalno.
Zatekavši i dalje zbunjena lica prisutnih, on nastavi:
“Kao što smo i sami to nebrojeno puta iskusili Votsone, ljude pokreću emocije, dublji, magloviti motivi, verovanja u različite ciljeve. Malo toga sa ljudskim pobudama je jednostavno. Otuda dobri, stari Lester iz Skotland Jarda neprestano traži našu pomoć. Ljudi koji rade na istome, a prepušteni sami sebi ubrzo naprave podelu: na letargične i zajapurene. Prvima je svejedno šta rade, drugima je važno samo da njihovo jeste, šta god bilo. Da se vratim na vinjetu sa pizzom - pola tima bi jelo šta god je naručeno, makar to i ne voleli, a druga polovina bi se svađala oko toga šta naručiti.”
“S druge strane logičke zamrzlame imamo to da onome kome je stalo čini više. A da bi nekome stalo, njegov glas mora da se bar čuje. Kad bi samo moglo da se parče pizze naruči za svakoga posebno!”, suvo se nasmeja Holms.
Nastade stanka. Holms objasni još jednom: “Gordijev čvor je u tome da kada je radniku data sloboda, autonomija rada, on daje svoj maksimum. Ali ako se svako čuje u isto vreme, nastaje graja. Kako onda, avaj, uklopiti ih da rade zajedno?”
Uperivši prst u Edvarda, on nastavi: “To je problem koji čeka našeg dragog prijatelja, a da toga nije svestan. Kako pružiti autonomiju članovima tima, a opet raditi zajedno u istom smeru? Kako će objasniti treće refaktorisanje nekome sa projekta kome nije stalo? Kako da svako naručiti svoj komad pizze?”
Kucanje na vratima sobe in prenu iz razmišljanja. “Ah, draga gospođo Hadson, uđite; pravi je trenutak za toplu šolju čaja.”
Za to vreme, na drugoj strani Londona, profesor Morijatri je vredno umakao pero u mastilo i zapisivao poslednje rečenice u poveću skriptu. Kada je konačno završio, dunuo je britko preko napisanog, kako bi se mastilo osušilo i brže upilo u pergament. Zastao je zadovoljan; manifest je završen. Konačno je došlo vreme da događaji krenu svojim tokom. Ostalo je samo da upiše naslov na koricama…
“Skarletni Manifest: Sve Metodologije Razvoja Softvera”, zapisa profesor Morijatri.
“Sve je spremno”, reče tiho profesor, smejući se sebi u bradu. Krivo mu je jedino što neće doživeti svoju ultimativnu pobedu. Sladio se maštanjem kako će tek nepuni vek kasnije ove procedure biti slavljene kao jedino rešenje i zamutiti već nejasne odgovornosti, kada će format biti važniji od vrednosti i kada će se alati imati prednost nad komunikacijom. Ovo su alatke koje će obećavati rešenje, a zapravo (ras)pustiti ljude da budu to što jesu i dozvoliti im da budu to što nisu.
Profesor Morijatri zadovoljnu srknu preostali čaj i ustade iz stolice. Protegnu se i počne da se sprema za izlazak, vreme je da prošeta baskervilskog psa. Sutra ga čeka važan dan na univerzitetu; manifest je konačno spreman.
Ne verujem u podelu posla. Verujem u podelu odgovornosti.
Deo podele odgovornosti može se implementirati kroz projekat i organizacionu topologiju (komunikaciju) firme.