UI tamnica
Po ko zna koji put greškom pritiskam dugme za završetak razgovora, umesto za isključenje kamere. Grmim i ljutim se na Gargamele, dok žurno nanovo uspostavljam vezu.
Teško je zamisliti da Guglov UI tim ne ubraja znalce. Kapiram da postoje detaljne specifikacije dizajna, definicije upotrebe i pregršt saveta za primenu. Tu je i iskustvo sakupljano godinama. Uostalom, pričamo o firmi koja objave o novim Android emodžijima učini da zvuče važne gotovo kao da su uspešno prizemljene SpaceX rakete.
Iz nekog razloga, UI tim koji radi na Meet aplikaciji je odlučio da poređa dugmiće na sledeći način:
Ovakav UI mi nikako ne prija: uhvatim sebe da svaki put upotrebljavam dodatni kognitivni napor samo da bih kliknuo na odgovarajuće dugme; tačnije, da ne pritisnem dugme koje ne treba.
Postajem rob ovakvog korisničkog interfejsa. Od mene se očekuje da se prilagodim serviranom. Izgovoru je teško protivurečiti: ko sam pa ja da kažem da Guglov dizajn nije OK?
Meet je samo ilustracija. Slično doživljavam i u drugim aplikacijama. Github, Slack, Gmail… sve što iole više koristim, brže dođem do UI zidova o koje se odbija moj UX. Nije do mene - ne smatram moje korišćenje posebnim, već učestalim.
Adaptivni UI
UI koji doživljavamo danas je, kako ga lakonski nazivam: krut UI. Da ne bude zabune: UX i dalje može biti dobar (ili loš), no svi UI su i dalje uglavnom nepromenljivi, fiksni.
Gajim uverenje da se tehnologija treba prilagoditi čoveku, a ne obratno. UI je tu, možda, jedan od najvažnijih medijuma komunikacije čoveka sa mašinom. Bez obzira što se danas mnogo zna o tome kako čovek percipira UI zarad dobrog UX-a; i dalje su iskustva mahom kruta. Ponegde postoje mogućnosti uključenja-isključenja delova interfejsa, promena tipografije i boja… i tu negde se sve završava.
Rešenje “jedno za sve” naivno pretpostavlja da je ono i dobro za sve. Ako nešto znamo, to je da su ljudi različiti. Ko onda ima toliko smelosti da tvrdi da njegov UI odgovara svima?
Razumem da iza svega stoje studije i analize; da verovatno ima smislenog razloga zašto je jedno dugme crveno sa belim, a drugo belo sa crvenim, ili kako god već. No svaka takva studija koja završi s jednim rešenjem, završava samo s statističkom sredinom.
UI treba da postane adaptivan, po meri pojedinca. Fleksibilan, dinamičan, da dozvoli slobodne rasporede i svakakve promene: kako korisniku već odgovara. Briga me ako je dugme potpuno izmešteno sa strane i potpuno drugačijeg oblika, ako više nikada ne budem pravio grešku. Makar bilo i najružnije dugme ikada. Zar nije to smisao UX-a, na kraju krajeva?
UX ne treba da bude proizvod UI. UX treba da bude cilj, a UI samo implementacija. Estetika je važna, ali je tek jedan sastojak iskustva. Plašim se da to danas nije slučaj.
Adaptivne interfejse sigurno nije lako napraviti. Kao i sa svime, tako bi bilo samo u početku. Ako bi počeli da se bavimo drugačijim pristupima, i dizajnirali aplikaciju drugačijim redosledom, stvari bi se promenile.
Sloboda za UI!