Video killed the text star
Pogledaj ovamo.
Nema dugmeta za pauzu.
Nema boja. Nema zvuka.
Nema plastike animacija.
Postoje samo slova i celokupni kosmos tvoje inteligencije i imaginacije.
I to si spreman da zameniš video sanadražajem?
Pictures came and broke your heart
7 minuta videa, da bih došao do jedne CLI komande. 23 minuta, da bih pokrenuo Hello World primer. 45 minuta videa, da bih saznao o tri novine nekog novog koncepta. Ali i 300 minuta videa, a i dalje ne razumem koncept koji proučavam.
YouTube je, prema jednom istraživanju, omiljena platforma za sticanje znanja mlađe populacije (do 23 god). To se poklapa sa mojim zapažanjem; kroz nedavne razgovore sa mlađim softverskim inženjerima uočavam odgovor koji se ponavlja: gledanje video tutorijala kao primarni izvor dopunskog znanja (onog koje se ne stiče na radnom mestu).
Ovo stanje stvari se može posmatrati na dva načina. Jedan je pripisavanje rezultata evoluciji. Sve(t) se rapidno menja: više ne slušamo ploče, već strimujemo pesme. Prihvati ili ostavi, neumitan je zahtev opstanka: pritiskaš play dugme ili bivaš označen kao žrtva digitalnog generacijskog jaza.
Rewritten by machine on new technology
Čitanje je aktivno. Gledanje je pasivno.
Istraživanja to potvrđuju, nije nikakva tajna: gledanje video sadržaja ne stavlja u pogon kongitivne procese na način kako to postiže čitanje. Dalja istraživanja na tu temu ukazuju da je usvajanje sadržaja potpunije ukoliko je u formi teksta.
Međutim, istraživanja do kojih sam došao nisu potpuna; pomenute prednosti nisu toliko drastične da bi mogli da nepobitno pritisnemo “stop” na video i zauvek ga isključimo iz jednačine. Video ima svoje tantijeme: može da bude efikasan i udobniji za korišćenje.
Zapravo, nije problem u edukaciji video sadržajem. Problem je kada on postane jedini i/ili primarni izvor učenja. Tada ne pričamo o evoluciji, već o degradaciji. Čovek se ne razvija brzinom tehnologija.
I heard you on the wireless back in fifty two
Stvari su drastične u sferi softverskog inženjerstva. Skloni tehnologijama, olako se oslanjamo na tehnologije. Kako je kuckanje koda samo veština, učenje gledanjem tek postaje besmisleno neefikasno.
Lakoća generisanja video sadržaja ne olakšava situaciju. Pomešan sa potrebom za pažnjom i prirodnom sklonošću za pričanjem, neefikasan sadržaj se umnožava geometrijskom progresijom i zapravo usporava učenje.
Zašto smatram da je video sadržaj (uglavnom) neodgovarajući za edukaciju softverskih inženjera? Ako ogolimo problem: kod je tekst. Kod se razume čitanjem. Video koji prepričava tekst unosi dodatni sloj u proces učenja. Umesto da se bavimo aktivnim razumevanjem izvora, mi se bavimo pasivnim razumevanjem prepričanog.
Drugim rečima, često se suština videa može predstaviti jednostavnim, kratkim tekstom. On se može razumeti za značajno kraće vreme nego nekakav video.
Isto važi i za prezentacije - one su ništa više nego video uživo. Prošao sam kroz stotine softverskih prezentacija i uočavam isti obrazac: neefikasnost prenosa znanja. Više o tome drugom prilikom.
Ovo ne znači da je svaki tekst dobar. Ali medijum teksta ima jednu divnu osobinu, koju nema video sadržaj. Nazivam je “skeniranjem”; ne znam da li postoji neki zvanični naziv za to. Vežbom se lako postiže da se brzo - vrlo brzo - letemičnim pregledom teksta dobije informacija o tome da li ima smisla, da li nudi rešenje za konkretan problem i da li vredi ga dalje konzumirati. Tek onda se može pristupiti pažljivijem čitanju sadržaja.
We can’t rewind we’ve gone too far
Ne bih da udaram na sva zvona i vičem da je poslednji čas, no situacija preti da izmakne kontroli. U želji da postanemo efikasni, dozvolili smo tehnologiji da nam zakloni cilj i samo time usporimo.
Ako odemo malo dalje: postajemo lenji. Zar ne?
I met your children
What did you tell them?