Oblac

Vlasnost

2 min

Pisati kod je lako. Razviti projekat je je*eno teško. Verujem da ne znamo da pravimo softver, već se razvoj nekako desi.

Nedavno mi je sledeća rečenica zaparala zrak:

Ljude moraš naterati da donesu odluke.

Izgovorio ju je neko ko ima prilično iskustva iza sebe. Moja reakcija je bila: “To ne bi trebalo da je slučaj”. Na to sam dobio sleganje ramenima: “Eh, to važi za mnoge stvari”.

Namestilo se da baš ovo bude kulminacija mojih razmišljanja na temu kolektivnog razvoja. Kao što možda znate, verujem u samo jednu metodologiju: Zdrum. Iako, priznajem, ona ne radi.

Razmišljajući o uzrocima, počeo sam sa uobičajenim: motivacija, iskustvo, ciljevi itd. Međutim, motivisan i iskusan (i šta sve već) radnik nije garant da dobijamo najbolje od njega. Spas tražimo u kojekavim metodologijama; lečimo posledice, a ne uzrok. Pravimo taskove, a p®opuštamo kvalitet.

Ogoljavajuću tako problem do krajnjih granica, pronalazim razliku između razvoja i rada. Razvoj je sila, rad je energija. Razvoj je taj koji ide nekamo, rad je taj koji se akumulira i ne troši nužno na pravi način.

Ono što rad pretvara u razvoj je… wait for it… vlasništvo (ownership). Tek kada neko poseduje deo biznis funkcionalnosti, rad postaje fokusiran na razvoj.

Vlasnik 1) odlučuje o svemu u granicama funkcionalnosti koju radi i 2) daje sve od sebe da bi došli do prihvatljivog rešenja. Vlasnik ustaje u pola noći da reši hitan bag. Vlasnik ima prava da kaže NE kada misli da treba. Vlasnik brine da se njegovo koristi kako treba. Vlasnik ne daje najbolja rešenja - već najbolje od sebe kako bi ponudio kvalitetno rešenje u datim okolnostima.

Reč je o dvosmernom poverenju. Reč je o dvosmernoj obavezi.

Dajem najbolje od svog znanja i iskustva, a tražim slobodu da uradim kako mislim da je najbolje.